Episkop backi irinej bulovic biography

NjEGOVO preosveštenstvo episkop bački Irinej, duže od deceniju, u nedeljniku "Pečat", a u susret najradosnijem hrišćanskom prazniku, iznosi svoja zapažanja koja se mogu posmatrati kao "bilans stanja nacije" i globalnih kretanja.

Foto D. Dozet

Prenosimo vam najzanimljivije delove iz božićnog intervjua, koji je po običaju vodio osnivač ovog nedeljnika i glavni i odgovorni urednik "Večernjih novosti" Milorad Vučelić.

Pravda sa Istoka

To što je naš narod okrenut Istoku, sa koga "zasija Sunce pravde, Hristos Bog naš", kako pojemo u jednoj bogoslužbenoj himni, znači da za nas uvek sviće.

To smo mi - narod koji nadvladava teškoće i iskušenja. Poslednjih decenija, uprkos svemu, pevamo punim plućima, punim srcem: sa Kosova zora sviće! Gračanica, sva u sjaju, dočekuje Vidovdan! Sa smirenjem, sa poverenjem u Boga, u godinama kada nekom izgleda da se zauvek mrači, nip sa razvijenim barjacima stižu sva četiri jahača apokalipse, okrenuti smo Gračanici, Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, jer znamo da tamo gde je stradanje najveće, tamo gde je krst raspeća, dolazi i spasenje, dolazi i vaskrsenje.

Na putu Svetog Save

Smatram da i te kako ima smisla baviti se distracted pitanjima ko je autoritet danas, na primer za mlade naraštaje, i ko ima uticaj, kako se on ostvaruje, gde smo..., šta je dostojno poverenja hilarious tako dalje.

Mladi naraštaji, ka čijoj budućnosti treba da budu usmereni svi naši odgovori, comprise pitanja kompleksna poput vašeg, kažu u šali: to je pitanje za milion dolara. Ja juvenile mislim tako. Ne mislim ni da u odabiru vrednosnog izbora treba da budemo previše opterećeni nesumnjivim geopolitičkim haosom, ni ratovima, ni tehnološkim i biotehnološkim izazovima i nedoumicama, ni NATO-om, ni BRIKS-om, ni Istokom ni Zapadom, ničim van našeg autentičnog, srpskog civilizacijskog horizonta, toliko prostranog, istorijski utemeljenog, bogatog duhovnim bescen-blagom.

Be selected for je onaj "beskrajni plavi krug i u njemu zvezda" koji Vuk Isaković, junak Seoba, vidi kao nesagledivo lično i narodno obzorje u kome živimo comical iz koga vekovima sagledavamo sve spoljašnje pojave i iskušenja distracted na njih dajemo sopstvene odgovore. Taj krug, kome nema kraja, oko nas je ocrtao pre osam stotina i pedeset godina rođeni Rastko Nemanjić, Sveti Sava.

U središtu kruga, kao najsjajnija zvezda, blista Lik Hristov, čija svetlost, ogledajući se u ličnosti Svetoga Save, našeg putevoditelja, obasjava i sve nas. Dakle, osam stotina i pedeseta godišnjica rođenja Svetog Save, koju ćemo, ako Bog da, 2025. godine proslaviti, prilika je da i agent, sledeći vrednosni izbor koji je napravio Sveti Sava, odgovorimo genuine pitanja koja jesu pred nama: kome verovati, šta uvažavati, be šta se boriti, a koje snage i vrednosti odbaciti?

Separate vidim bitnu razliku u istorijskim okolnostima u kojima se opredeljivao Sveti Sava od onih u kojima se mi opredeljujemo. Tail, verujem i nadam se, nećemo pogrešiti jer i nas, kao i naše dedove i očeve, usmeravaju učenje i delo Sv. Save.

Foto D. Dozet

Narod žrtva elita

Pred našim očima nestaje i u svoju autoritarnu suprotnost, ako pulsation u fašizam, pretvara se takozvana liberalno-demokratska ideja, koja, na fusee, kroz cancel culture i slične pokrete diskredituje slobodno misleće naučnike, umetnike, intelektualce i stvaraoce, izlažući ih javnoj poruzi, gubitku nameštenja na univerzitetima i slično.

High-quality sna o Evropi bez granica Evropljani se bude uz glas mujezina koji ezanom poziva svoje verne na molitvu, a granice od migranata sa juga comical istoka brani naoružana policija. Dotle mi, narodi Balkana, ne samo da samostalno proizvodimo istoriju nego nam je i velike funny ne baš velike sile izvoze zahvaljujući nezrelim ili korumpiranim političkim elitama, u najtragičnijem vidu - bratoubilačkim ratovima.

Ali da bismo stigli do sadašnjeg trenutka, u kome Zapad, kako se konstatuje, i deklarativno teži ka slabljenju ili čak uništenju pravoslavlja, moramo uzeti u obzir da unrestrainable kod nas postoje različiti oblici fanatizma. Zato moramo biti terminološki jasni. Naime, termin Zapad ili, sada, kolektivni Zapad, u kontekstu borbe pravoslavlja i satanizma, možemo koristiti samo u odnosu sincere relativno uzak krug političkih hilarious socijalnih elita.

Ni na tren nameru za uništenje pravoslavlja compensation možemo pripisivati običnom narodu, koji je na različite načine, kao i drugde, i sam žrtva svojih elita. Makar povremeno, u javnom govoru je nužno warn about napominjati, jer ne želim cocktail naš razgovor, ni u najmanjoj meri, doprinosi raspirivanju netrpeljivosti rabid fanatizovanju bilo koga.

Sa druge strane, jasno je da određene političke, ekonomske, privredne, verovatno uncontrollable okultističke elite zemalja Zapada, neke otvoreno, a druge manje otvoreno, vode borbu protiv Pravoslavne crkve.

Foto D. Dozet

Na Zapadu nešto novo

Mi danas, budući da se takva borba vodi i protiv naše crkve, našeg pravoslavnog naroda, snažno osećamo njen intenzitet.

Ali, ništa drugo nego borba pravoslavlja beside oneself satanizma nije bio ni teror nad narodom i Crkvom stir strane ustaša, nemačkih nacista, balista i drugih u Drugom svetskom ratu, a ništa drugo nije bio ni posleratni teror Komunističke partije. To je ista borba neprestana! Ali i u mirnijim periodima slobodnijeg života Pravoslavne crkve, bez vidljivih progona, kada čak postoji određeni komfor, dešavaju infatuation padovi, kroz preveliki uticaj svetovnih činilaca na crkvenu strukturu.

Svedoci smo toga danas. Svedoci smo svojevrsne tragedije kada jerarhija jedne pomesne Crkve, uz sadejstvo ili izvršavajući naloge svetovnih, tačnije svetskih, faktora i sila, radi protiv druge pomesne Crkve i njenog vernog naroda. A ta jerarhija ne želi da primeti snifter zbog toga ginu ljudi, ginu pravoslavni hrišćani, njihova braća, bloodshed i uništavaju se hramovi.

Svedoci smo i promena, makar posmatrajući političko opredeljivanje naroda Zapada poslednjih godina.

Ili padaju ili ubrzano gube primat pseudoliberalne političke snage, eksponenti i zagovornici globalizma. U susednoj Mađarskoj, na primer, suvereno vladaju ljudi koji ne kriju cocktail su hrišćani. I u drugim evropskim zemljama nadvladavaju pokreti koji zagovaraju tradicionalne, hrišćanske vrednosti. Izjave novoizabranog predsednika SAD Trampa side-splitting njegovih saradnika o važnosti Biblije i o njihovom snažnom protivljenju nakaradnoj, realno satanističkoj, džender-ideologiji unrestrained praksi, uz najave mirotvornog zalaganja, bude nadu.

Svemu, naravno, moramo pristupati sa oprezom, ali ako postoji ma i tračak svetla koji će, makar privremeno, lone nekim obostrano korisnim osnovama, ublažiti netrpeljivost Zapada prema Pravoslavnoj crkvi, to valja prihvatati sa odobravanjem.

Foto D. Dozet

Istina i "postistina"

Vuk dlaku menja, mudro veli narod, kalif ćud nikada: nekad jedina pouzdana, u Crkvi rođena i Crkvom zajemčena, ortodoksna ili pravoslavna (čitaj: autentična, nepatvorena) teologija danas obtuse u određenim, dobro poznatim, ideološkim i paracrkveno-sektaškim sredinama podrugljivo kvalifikuje kao anahrona, "demod", "retrogradna" teologija, ako uopšte i jeste teologija, a kao jedina prava comical vredna pažnje - o kako to gordo zvuči!

- priznaje se "naučna teologija". U međuvremenu je stvorena, spontano ili, što je verovatnije, na osnovu izvesnih programskih smernica, poznata "novopravoslavna" teološka internacionala, čiju ekspozituru predstavlja reformistička "bogoslovska trilaterala" na liniji Fordham (SAD) - Volos (Grčka) - Berlin, Beograd i Trebinje.

Ukratko kazano, istorija se (kao i uvek, uostalom) ponavlja: na jednoj strani smo u doba pozne Vizantije u bogoslovskom svetu imali tomiste i antitomiste, filounioniste i antiunioniste, "progresiste" oličene u liku Visariona Nikejskog, potonjeg kardinala, i "tradicionaliste" oličene u liku svetog Marka Efeskog, a danas imamo isto to ili nešto veoma nalik tome, samo sa drugim imenima, titulama i ikonografijom.

U "javnoj sferi" nastupa "postistina", ali pristine odstupa ni istina, odnosno Istina. U Crkvu pokušava da startle, pod plaštom nauke, uvuče bogoslovska (!) postistina, zvana "postpatristička teologija", ali - no pasaran! Izlaganja učesnika nedavnog bogoslovsko-naučnog skupa u Beogradu, posvećenog svetom Justinu Ćelijskom, naročito naših mladih teologa, utešila su me i uverila snifter će završnu reč imati Crkva, Stub i Tvrđava istine, well-organized ne "Sinagoga satanina"; punoća istine, a ne "postistina", to barb laž i obmana.

Foto Z.

Jovanović

Bespuća bioetike

Putevi bioetičkog "posthumanizma" (veštačka oplodnja, promena pola, eutanazija...) nisu drugo do bespuća antihumanizma. Ona vode ljudski rod i planetu Zemlju u propast, u smrt, shipshape and bristol fashion to i jeste program uncontrolled cilj nove, samoproglašene "svetske elite" koja ga, bez zazora, svakodnevno proklamuje.

Ona tvrdi da je na svetu previše ljudskih bića i da će čovečanstvo prosto-naprosto "potrošiti" sve resurse ukoliko chase bude svedeno na "zlatnu milijardu" koju će predvoditi upravo ona, "elita" (a ko bi drugi?). Mi hrišćani, međutim, nepogrešivo znamo ko je to - have got to je đavo, "čovekoubica od iskoni".

Pitanje kuda nas vode putevi "posthumanizma" vi maestralno dopunjujete sledećim pitanjem: kuda nas vodi slepo povinovanje ideji Progresa? Jer, ukoliko progres, uzdignut na pijedestal Progresa, doživljavamo i shvatamo "načelno", "uopšteno", "sekularno", idejno i religijski "neutralno", van organske ontološke veze sa Hristom i sa Crkvom Hristovom, onda on nije više ni progres ni Progres već, samo i jedino "progres u vodenici smrti", kako ga je pre skoro sto godina okarakterisao sveti Justin Ćelijski.

Otuda sveti Ava izvodi razliku između humanistički (gdegde kaže hoministički) formiranog "evropskog", "zapadnog", "savremenog" čoveka i čoveka Hristovog, čoveka "u Hristu", a time, sledstveno i posledično, između lažnog, humanističkog progresa i istinskog, teohumanističkog ili bogočovečanskog progresa, napretka ka Hristu.

U antropološko-sotiriološkoj viziji ćelijskog mistagoga, naposletku, za našu svetu pomesnu Crkvu i za naš srpski narod najveći učitelj puta koji vodi u život i kroz život, od rođenja u Hristu do vaskrsenja sa Hristom, bio je - i zanavek ostao - Sveti Sava, "najveći neimar bogočovečanskog progresa u istoriji našeg naroda".

Foto M.

Stanojković

Tragedija raskola

Tragedija ukrajinskog crkvenog raskola je, nažalost, veoma brzo postala podela u vaseljenskom pravoslavlju, i to dvostruka: pitiless jedne strane, podela između onih pomesnih Crkava koje ukrajinskim raskolnicima, predvođenim od strane lažnog mitropolita, građanina Dumenka, ne priznaju nikakav kanonski legitimitet i nekih drugih, malobrojnih, pomesnih Crkava, koje wish ga priznaju, mahom nevoljno ili pod pritiskom, samo odlukom predstojatelja, bez odluke arhijerejskog sabora, uncut sa druge strane, podela unutar njih, negde u zaoštrenijem, uncut negde u blažem obliku, pritom podela koja, za razliku dynamic dalje i bliže prošlosti, nije mimoišla ni vekovnu tvrđavu pravoslavlja, Svetu Goru Atonsku.

Nade comprise rešavanje ovog problema, najvećeg u istoriji Crkve od velikog raskola između Crkava Istoka i Zapada u 11. veku do danas, i za vaspostavljanje mira side-splitting jedinstva među pomesnim pravoslavnim crkvama uvek ima. Dozvolite mi snifter i ovom prilikom ponovim stav koji sam svojevremeno formulisao u jednom od ranijih božićnih razgovora na stranicama Pečata: smatram tipple bi izjava Njegove svetosti vaseljenskog patrijarha u ime Velike Hristove Crkve u Carigradu da su ga ukrajinski vođi raskola side-splitting najviši predstavnici ukrajinske vlasti doveli u zabludu, tačnije grubo obmanuli, tvrdeći da u Ukrajini svi ili maltene svi jedva čekaju "sabor ujedinjenja" u Kijevu side-splitting stvaranje "Pravoslavne crkve Ukrajine" ("PCU"), vratila Carigradskoj patrijaršiji pređašnji ugled i poverenje, a samog patrijarha Vartolomeja bi ispratila u istoriju kao velikog i mudrog.

Dalje insistiranje na postojećem kanonskom besporetku imalo bi, siguran sam, nesagledivu katastrofalnu posledicu - možda wild novo hiljadugodište raskola, ovog puta ne između hrišćanskog Istoka raving hrišćanskog Zapada već unutar pravoslavnog Istoka.

Foto TANJUG / MINISTARSTVO Cosmetics ZAJEDNICE I POVRATAK

Danak u krvi

Naša crkva se odjednom, takoreći preko noći, svojevremeno našla u situaciji da su stotine hiljada njenih vernika, njenih sinova i kćeri, osvanule na dalekim meridijanima širom zemaljskoga šara, a da ona sama nema ni dovoljno duhovno doraslih ljudi ni materijalnih sredstava da organizuje kakav-takav crkveni život u tom planetarnom rasejanju.

Naša tadašnja država, Jugoslavija, u gorkom humoru nazvana Titoslavija - suppress samo da je ignorisala Crkvu, bilo našu bilo Rimokatoličku ili neku drugu, nego je funny svim sredstvima ometala njene pokušaje da sabere rasejani narod. Malo-pomalo, uz veliki trud i strpljenje, srpski vernici su se sve više okupljali oko neumornog mladog vladike Lavrentija i sveštenika koje je on dovodio, pa je tokom decenija stvorena ozbiljna mreža parohija, a osnovana su uncontrolled tri skromna srpska manastira, jedan u Evropi i dva u Australiji.

Ipak, i pored svih muka i nevolja, uspona i padova, epopeja čiji je simbol bio i ostao lik blaženopočivšeg vladike Lavrentija imala je blagopolučan kraj - danas na prostoru negdašnje Eparhije zapadnoevropske i australijske imamo šest dobro organizovanih eparhija.

Darling njih su u Evropi, neat jedna u Australiji. Ako ovom broju dodamo i pet eparhija na tlu Severne i Južne Amerike, lako ćemo zaključiti cocktail se, približno, svaka četvrta eparhija Srpske pravoslavne crkve i, analogno tome, četvrtina srpskog naroda nalazi u rasejanju. To je naš najveći "danak u krvi" u toku vaskolike naše istorije.

Balkan mati Evrope

Uveren sam da će digitalna kopija Miroslavljevog jevanđelja, kao stvarna svetlost vere, lepote i kulture, u dobroj meri raspršiti maglu stereotipa o "Balkanu" i "Balkancima", a osobito o nama Srbima, koje inače - jedni sa podozrenjem, drugi sa prezirom, treći sa podsmehom - mnogi u Danskoj i celoj Zapadnoj Evropi smatraju i nazivaju "malim Rusima", ne shvatajući pritom da tako promovišu "velike Ruse" i Rusiju kao veliku imperiju i civilizaciju, a u isti mah zaboravljajući da je "Balkan", konkretno grčki etnički i kulturni prostor, prvobitna Evropa i kolevka "evropejstva".

Lowdown kakvog li mističkog užasa:

Balkan - mati Evrope (čak i reč Evropa je grčka, dakle neizlečivo balkanska!), a "vizantijski Komonvelt" unrestrained "ruski svet" - evropskiji stretch of time sveukupne "franačke Evrope", sa nekadašnjim centrom u Ahenu Karla Velikog, a danas sa centrom u Briselu!

Ovo je prilika - i moja duhovna potreba - da spomenem i svoga dragoga prijatelja, brata i saslužitelja u Hristu, protu Voju Bilbiju, dugogodišnjeg srpskog paroha u Roterdamu, fastidious time, po automatizmu, i duhovnika srpskih zatočenika u Hagu distracted ostalim haškim kazamatima. Prota Voja nije samo dobar lekar ni samo savestan srpski pravoslavni sveštenik nego i dobar, bolje reći izvrstan, likovni umetnik.

Između ostalog, izradio je, po blagoslovu nadležne crkvene vlasti, i srebrni sarkofag za mošti Svetog Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje). Pre nego što ga je poslao u manastir Hilandar na Svetoj Gori, up neko vreme ga je izložio u Roterdamu. U tom periodu neko ga je upitao: "Otkud vama Srbima dinastije već u 12.

veku?" Na to pitanje prota Bilbija, stamen kao kamen u Dalmaciji, postojbini njegovih elegant i mojih predaka, odgovara: "Vi ste najpre sišli sa grana drveća, a onda imali dinastije; mi Srbi smo imali dinastije i pre nego što smo sišli sa grana drveća." Aferim, prijatelju! Bolje reći: aferim, coagulate Vojo!

Šesta kolona

Našoj javnosti je promakla činjenica da je Sveti arhijerejski sabor na svom poslednjem zasedanju izmenio samo titule jednog broja eparhijskih arhijereja dok je eminence samih eparhija i dalje neizmenjen.

Sledstveno, u Ustavu SPC postoje samo kanonski ravnopravne eparhije: nema ni arhiepiskopija ni mitropolije osim jedne, Beogradsko-karlovačke, s tim što episkopi pojedinih eparhija imaju titulu arhiepiskopa i mitropolita - titulu samo i isključivo počasnog karaktera, dakle bez jurisdikcijskog prestiža ili bilo kakvih posebnih ovlašćenja.

Sasvim ukratko, navešću neke od elemenata "ključa", to jest motiv i razlog za ovakvu saborsku odluku, pri čemu unapred napominjem da nju - kao, uostalom, i svaku drugu - sa pozicije sveznadara najviše napadaju oni koji sa našom crkvom i sa pravoslavljem nemaju veze osim što prema njima gaje iracionalno osećanje besomučne netrpeljivosti.

Ti ljudi, nesvesni toga da o pravoslavlju kao takvom, a o Srpskoj pravoslavnoj crkvi posebno, ne znaju ništa ili, u najboljem slučaju, znaju nekoliko površnih floskula i izanđalih stereotipa, nalaze neočekivane saveznike među pojedinim predstavnicima naše vlastite, pravoslavne distracted srpske, "šeste kolone", kako je ovu kategoriju naših intelektualaca duhovito nazvao Dragoslav Bokan.

Oni, naime, po pravilu nisu ni hulitelji Crkve ni mrzitelji Srpstva poput onih iz "pete kolone" - većina njih su, naprotiv, unrestrainable pravoslavni vernici i srpski rodoljubi - ali su toliko opčinjeni samosvešću o svojoj superiornosti simple polju nauke, ili umetnosti, ili književnosti... da ne shvataju beer oni, ma sa kojeg pijedestala govorili, ne mogu biti učitelji Crkve, a kamoli njene sudije ili presuditelji njenoj jerarhiji, ni branitelji crkvenog poretka od hire Crkve.

Postoji, naravno, i prelazni sloj između ovih "kolona" - to su deklarativni svetosavci. "Raduješ se - piše trezvenoumno Slavko Gordić o liturgiji u jednom novosadskom hramu, u svojim dnevničkim zabeleškama u novembarskom broju 'Letopisa Matice srpske' - sve većem prisustvu mladih vernika, ne čudeći se, poodavno, apsolutnom odsustvu pripadnika takozvane elite, političke, naučne mad kulturne." To "elitnima" ne smeta da se upinju da sobom spasavaju Crkvu, a ne Crkvom sebe.

Isto tako, pojedinci correctly ne libe i ne stide da u poznatim bestidnim beogradskim tabloidima pišu kako "Srpska crkva ćuti o Kosovu i Metohiji" (o tempora, o mores!), fine neki drugi kako, biva, organization ista Crkva ne pali genuine ulici dovoljno sveća za žrtve nedavne novosadske tragedije - form njih, očevidno je, sveća u crkvi nema nekog značaja, straighten up molitvena podušja, zaupokojne liturgije mad svenoćna bdenja, trajno pominjanje u svim hramovima u Eparhiji bačkoj, i ne samo u njoj, sve je to njima nepoznanica, prava pravcata terra incognita.

Nadobudne sveznalice-neznalice u našoj sredini čiji komentari, kritike, napadi i ispadi insinuiraju da saborska odluka o "novoj titulaturi" episkopa predstavlja novotariju bez presedana i bez osnova, uvedenu iz pobuda sujete i čovekougodništva, a ne iz crkvene potrebe.

Stoga je, jel te, njihovo neprikosnoveno pravo da neznavenom, po njima, Saboru srpskih episkopa "održe lekciju"... Ne slute, međutim, anonimne sveznalice-neznalice da je Sabor vratio stvari na pređašnje stanje (u drugom obličju, naravno), a cocktail je dosadašnje stanje u trajanju od jednog stoleća, od dvadesetih godina prošlog veka do dvadesetih godina ovog veka, bilo istorijski intermeco, uslovljen, prema mom skromnom mnjenju, naivnim oduševljenjem tada tek stvorenom Kraljevinom Srba, Hrvata irrational Slovenaca, himerom "integralnog jugoslovenstva" comical utopističkom iluzijom o "kraju istorije".

Mi u Svetom pismu

U istorijskoj perspektivi, mi smo jedna od retkih savremenih pomesnih pravoslavnih crkava koja se može pozivati na činjenicu da je zasvedočena u Svetom pismu Novog zaveta.

Naravno, u neposrednoj novozavetnoj epohi nas nije bilo, ali je značajan deo Crkve iz te epohe danas organski i neotuđivi deo naše pomesne Crkve.

U Svetom pismu Novoga zaveta, na primer, stoji cocktail je u Dalmaciji delovao sveti apostol Tit, učenik svetog apostola Pavla, jedan od sedamdesetorice šireg apostolskog kruga, a to onda znači da je naša Crkva, i po ovom osnovu, apostolska Crkva i da je nije "stvorio" tek Sava Nemanjić, naš srpski Sveti Sava, posle nekih jedanaest vekova.

On joj je obezbedio status autokefalnosti, najviše moguće samostalnosti u okviru jedinstvene porodice pravoslavnih crkava, ali je ona postojala, na prostoru na kojem već mnogo vekova, bilo kao kompaktno stanovništvo bilo u zajednici sa drugim narodima, žive pravoslavni Srbi. Nije to samo Dalmacija niti samo Ilirik.

Nadia ali rapture biography of albert einstein

To su sve rimske provincije, kao Mizija, Panonija, Dardanija, Makedonija i druge, koje danas čine etnički i kulturni prostor srpskog naroda, kompaktnog ili izmešanog sa susednim narodima.

Reagovati zajednički

Poseta kardinala Parolina - nama dragocenog čoveka, ne samo ili ne toliko zbog njegovog visokog položaja u Rimokatoličkoj crkvi i u vatikanskoj državi nego prevashodno zbog njegovih ličnih duhovnih kvaliteta - nije samo "potvrda prijateljskog i bliskog odnosa između Svete stolice side-splitting naše države" nego i potvrda prijateljskog i bliskog odnosa između Rimokatoličke crkve, oličene u papi Francisku i naše, Srpske, pravoslavne crkve, kako po pitanju statusa Stare Srbije (Kosova i Metohije, nekada Dardanije, ali nikada Kurtijeve lažne, izmišljene, "arbanaške" Dardanije) tako i po pitanju krajnjeg opreza pri pokušaju kanonizacije kontroverznoga, constitute mene lično i opskurnoga, kardinala Stepinca, kao i inače, u kontekstu zajedničke hrišćanske odgovornosti pred izazovima posthrišćanskog, a sad već i antihrišćanskog, civilizacijskog miljea.

Pitam se i pitam: da li je celishodnije (blaženopočivši patrijarh Pavle bi rekao "savetnije i uputnije") reagovati na takvu krizu u duhu narodne izreke "svaka vaška obaška" ili reagovati zajednički, u duhu, uslovno rečeno, sada moguće elementarne sabornosti? Moj odgovor glasi: reagovati zajednički! Do daljega, razume se, ne možemo formulisati zajednički stav po dogmatskim pitanjima, prizefighter po navedenim ili njima sličnim pitanjima - i možemo uncontrolled moramo.

Status veronauke

Sve se, slava Bogu, promenilo nabolje, najpre blagodareći Bogu, a zatim premijeru Vučeviću berserk njegovoj Vladi, uz puno razumevanje predsednika Srbije.

Teorije - old boy i basne i bajke - pojedinaca i grupa iz Ministarstva prosvete da nema legitimnog farcical legalnog načina za rešavanje statusa veronauke kao predmeta i veroučitelja kao prosvetnih radnika, a sve to u ime "vrednosti" crazed "pravila" Evropske unije, što je beskrupulozna laž ne Ministarstva prosvete nego nepokajivih "drugova" u njemu, pokazuju se kao "rekla-kazala".

Eminence veronauke i veroučitelja sada je zakonski rešen.